Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

„Ti vla­daš Cr­nom Go­rom“, ka­že mi je­dan, ona­ko u pro­la­zu, i već kad bih htio da ga pri­u­pi­tam ne­što, za­mak­ne iza ugla, iz­gu­bi se. Na ta­kve neo­zbilj­no­sti i fan­ta­zme, sko­ro i da ne re­a­gu­jem, ali sce­na sa ovim čo­vje­kom u gra­du če­sto mi se po­no­vi. To iz­vo­di ma­lo agre­siv­no i pri­mi­tiv­no, jer kad me sre­ta, ide pra­vo na me­ne, kao da ho­će če­o­ni su­dar, a on­da od­stu­pi jed­nim ko­ra­kom u de­sno, i pro­mr­mlja ta­kvu ne­bu­lo­znu re­če­ni­cu.
Ras­pi­ti­vao sam se ko je taj čo­vjek, da ni­je mo­žda du­šev­ni bo­le­snik, ili „psi­hos“, ka­ko bi re­kla mo­ja kom­ši­ni­ca s tra­fi­ke. Ni­je­sam ni­šta mo­gao da do­znam o tom lu­da­ku, ali kad mi je do­šlo da iz­bri­šem i taj lik, i nje­go­ve ri­je­či iz gla­ve, moj vo­zač mi ot­kri­je da me je­dan čo­vjek pra­ti, uho­di, ali uvi­jek s do­volj­ne dis­tan­ce. Kad ja če­kam auto da me po­ku­pi, on se na­đe ne­gdje u bli­zi­ni, na pe­de­set me­ta­ra, re­ci­mo, gle­da, pra­ti, sni­ma dok ja uđem u auto, i on­da se, na­rav­no, iz­gu­bi.
Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na, moj vo­zač je kre­nuo da­lje u raz­ot­kri­va­nju po­me­nu­tog in­ci­den­ta, i mo­gu­ćih im­pli­ka­ci­ja, pa mi ka­že: „Znaš onaj čo­vjek, ko­me ni­ko ne zna ko je, ju­če mi je is­pri­čao pot­pu­no čud­nu pri­ču, ko­ja je di­rekt­no ve­za­na za te­be. Ka­že, ovaj tvoj šef ru­ši sve što se gra­di u Cr­noj Go­ri. Ne ru­ši fa­bri­ke i mo­sto­ve, ne ras­ko­pa­va ma­gi­stral­ne pu­te­ve, ne­go uni­šta­va smi­sao sva­kog gra­di­telj­stva u Cr­noj Go­ri, prak­tič­no uni­šta­va ovu Cr­nu Go­ru, ko­ja se ova­ko gra­di ka­ko se gra­di. Vi­dim, ka­že mi vo­zač, da lu­dak pri­ča ne­ku svo­ju fan­ta­zi­ju, ne­ku noć­nu mo­ru ili slič­no, ali pro­sto da ti ka­žem, da ima i ta­kvih lu­da­ka ko­ji ta­ko ne­što mi­sle i pri­ča­ju za to­bom. Ni­je pr­vi put da ču­jem ne­što slič­no. Pri­pa­zi se, đa­vo ne spa­va. Znaš, ni­je ni me­ni si­gur­no s to­bom“. Kad sam već ma­lo od­spa­vao u autu, i ona­ko bu­de­ći se slu­šam glas u se­bi: Ti ru­šiš ono što oni gra­de? Pa, da, tu ima ne­ko­ga smi­sla. Šta ja dru­go i ra­dim, ne­go ru­šim ono što oni gra­de? Cr­na Go­ra bi se već sa­svim uru­ši­la od nji­ho­ve grad­nje, da ne­ma onih ko­ji pot­ko­pa­va­ju nji­ho­ve na­o­pa­ke gra­đe­vi­ne. Slu­šam ta­ko u se­bi ne­ki glas, ne­ki raz­go­vor i ne ome­tam ga. Pri­jat­na je vo­žnja, li­je­pi su pred­je­li cr­no­gor­ski, nje­na br­da je Bog pre­li­je­po ozi­dao. Pu­stio bi­stre ri­je­ke kroz nju, po­di­gao vi­so­ko ne­bo nad njom, ro­dio u njoj lju­de ko­ji su vi­so­ko mi­sli­li, dao kap­cu slo­bo­de da ne umre du­ša u nje­nom na­ro­du. Ta­kve me mi­sli pro­sto za­ba­vlja­ju, od­ne­kud iz­vi­ru­ći, kao što iz­vi­ru po­to­ci is­pod sti­je­na, a sa dru­ge stra­ne slu­šam od­ne­kud ri­je­či Me­fi­sto­fe­la: „Ja sam dio one si­le, ko­ja uvi­jek tvo­ri zlo, a či­ni do­bro“. -Uću­ti sad, Me­fi­sto, drek­nem na ču­do­vi­šte, ko­je od­ne­kud iza­đe iz ta­me, ne­moj da mi ba­caš sjen­ke na ove div­ne pre­dje­le ko­je gle­dam, ne ras­ko­paj nok­ti­ma osje­ća­nja ko­ja me mi­slu­ju. Do­sta mi je tvo­jih na­o­pa­kih mi­sli, va­zda tra­žiš ne­kog đa­vo­la“. Ta­ko ne­što mi­slim, vi­še me­di­ti­ram, dok pro­la­zim po­red ras­ko­šnih pri­rod­nih lje­po­ta, i od­jed­nom mi do­đe na pa­met po­mi­sao – da li je onaj čo­vjek što me uho­di od­ne­kud slu­ga Me­fi­stov? I ta me mi­sao ne­ka­ko pro­že, osvo­ji, da po­čeh sko­ro ozbilj­no da raz­mi­šljam, tj. da od­go­nim đa­vo­la od se­be. Ali, i ne da ga od­go­nim, ne­go da bo­lje pro­mi­slim o če­mu se ra­di. Gdje sam se to ja za­pra­vo na­šao? Što mi do­la­ze te mi­sli, i za­što me ne­ko pra­ti, ako me pra­ti? Da li je ovo slu­čaj­na fan­ta­zi­ja, ili tu ima ne­što od stvar­nog ži­vo­ta, stvar­nih raz­lo­ga, ko­ji me već po­či­nju ozbilj­no pro­vo­ci­ra­ti?
Za­sta­li smo ma­lo u li­je­pom pej­za­žu, a vo­zač mi či­ta iz no­vi­na: „Ne zna se još ni­šta šta će bi­ti u Cr­noj Go­ri. Za­teg­nu­ta je si­tu­a­ci­ja, gad­no! Ko je dr­žao vlast, vi­še je ne dr­ži. Ko je pot­ko­pa­vao, vi­še ne­ma šta da ra­di. Pro­sto vi­še ni­ko ne­ma iz­bo­ra. Ili - svi su ura­di­li što su mi­sli­li“. Za­tim od­mah na­i­la­zi­mo na ne­ki ne­po­znat put, pun ru­pa. „Ni­je­su vi­še ovo ni ru­pe, ovo su pro­va­li­je“, ka­že mi vo­zač.
(Autor je knji­žev­nik)